Које су технике заваривања

Електролучно заваривање: Ово је једна од најосновнијих вештина које заваривачи треба да овладају, а квалитет вара зависи од технологије заваривача.
Заваривање под водом: Ово је врста сагоревања лука под методом заваривања слоја заваривања, коју карактерише стабилан квалитет заваривања, висока продуктивност, без лучног светла и дима, погодан за заваривање средње дебљине плочасте структуре дугог завара.
Аргонско лучно заваривање: Технологија заваривања која користи аргон као заштитни гас за топљење материјала за заваривање под високом струјом и формирање течног растопљеног базена како би се постигао ефекат металуршког везивања.
Гасно заваривање: Пламен се користи за загревање жице за заваривање и споја металног радног комада да би се истопио да би се постигла сврха заваривања. Обично коришћени запаљиви гасови су углавном ацетилен, водоник и течни нафтни гас, итд., а гас за сагоревање је кисеоник.
Ласерско заваривање: Коришћење фокусираног ласерског зрака као извора топлоте за заваривање, погодно за заваривање минијатурних делова или делова са лошом доступношћу.
Заваривање са две заштите: угљен-диоксид као заштитни гас за заваривање, једноставан рад, једноставан за употребу, погодан за аутоматско заваривање и свестрано заваривање, али процес заваривања не може бити ветровит, погодан за рад у затвореном простору.
Заваривање трењем: Користите топлоту која се ствара трењем контактне површине радног предмета као извор топлоте, док врши притисак на радни предмет да би се произвела пластична деформација и заваривање заједно, не само погодно за метал, већ и погодно за заваривање без метала.
Ултразвучно заваривање: Употреба високофреквентних вибрационих таласа за пренос на површину два дела која се заварују, у случају притиска да се површина два предмета трење један о другом да би се формирала фузија између молекуларног слоја.